...Mika Antic...

[BackiKicos]

Vojvodina


I

Verujem vo jedinu i vo jed i vo inu
ravnicu - mater moju i zapljuvanu i svetu,
tu Vojvodinu u soli, u hlebu i u vinu,
i ne verujem joj, veru joj njenu i krv joj somotsku i prokletu
a slepacki joj se molim dok mi na usni rdja i rze i mirise
blagoslovena kao pricest i zrno aprilske kise
i dok me kolje pod grlom njen dah ljut kao vile,
pa teme i celo skropi beli cvet bagremova,
i dok se rvem sa zitom, dok zvezde po meni mile,
a ona rominja i tinja i survava se sa krova
sva torzestvena i rozestvena od lepote i rugla
i kao srce mokra i kao srce okrugla.
Jao, ravnico zlosutnico ! Zlatna sacmo u sisi !
Jao, svevisnja moja iz birtija i crkava !
Ti, duso, sto isplazena i bosonoga visis
i pozlacena i placena i detinjasta i lukava,
a tako sasvim sveta i zlikovacka i lomna,
i kao nebo niska, i kao nebo ogromna.

II

Volim je od stala do oltarskih dveri i od blata do psenice,
toplu od ciganskih gudala i blagdanskih ocenasa, vrsidbenu i zadusnicku,
smedju kao devojacke pletenice,
tu zemlju cardasa, casa i bezemljasa,
gde su sluzili bdenija i ljude za glavu skracivali,
gde su starice tepale i pragove branile golim sakama,
pa su je brali i zdrali rukama, pa su crkavali i ziveli,
pa su je voleli ljudi i kleli i psovali i plakali.
Tu Vojvodinu bogomoljacku, i bezboznicku, i vinsku,
belu od jaganjaca, crnu od paljevina.
Tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku,
kad se lumpovalo od Vrsca do Temisvara, Sombora i Segedina,
pa niko u brokovima nije imao gustu pesmu kao taj narod
robijaski i prvomajski, razbijenih temena i zuba,
ta Vojvodina asova, britvi, molitvi i samara,
zarasla u zelje, u laz, u borbu, u izdajstvo, u ljubav.
Volim je, jer smo svi siroki i obicni kao ova ravnica,
jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,
i milioni suludih, rumenih zvezdanih ptica
vecito ce leprsati nad nasim umornim glavama.

III

Mucu steoni vinogradi. Peni se jesen u kacama.
Rdaju po bespucima vetrovi sa kutnjacima masnim od slanine.
Rodio te otac. Ubio te sin. Brat bratu o vratu i po vratu.
A krstovi najvece drvece. A grobovi najvise planine.
Na usni tamjan i kanfora. Nozdrva od bosiljka bela.
Zubi utrnuli od becaraca i truli od opela.
Jao, ravnico ! Jao, krtico ! Jao, bezglava tico !
Moja zetvo i zito. Moja kletvo i tugo.
I jao, Vojvodino - gladna godino, i Vojvodino - dugo.
Sirok Dunav. Siroke pustare. Siroko garavo oko.
Od svetog Carnojevica, do svetog skeledzije na Tisi,
oce nas u opancima, u katancima i lancima,
oce nas ize jesi i ize nisi.

IV

I volim je prosjacku, pred crkvama, nedeljama, u ritama,
i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima,
i Vojvodinu vasarsku i harmonikasku, cas raspusnu, cas pitomu
i birtijasku sto osvanjiva stucajuci pod stolovima,
pa Vojvodinu becku i varmedsku sa tudjim barjacima pred cetama
K.U.K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana,
i Vojvodinu solunsku i krfsku pod bajonetima,
sivu kao vojnicka smrt u koporanima i zajednickim rakama.
Pa je volim sestoaprilsku, logorasku, isprebijanu,
obesenu o bandere, probusenu po celima,
uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu,
i partizansku kad je oktobra donela prolece selima.
Volim je koliko je zla i dobra.Volim je podjednako.
Prskajte kajsije zvezda u kosi drveca njenog !
Uvek ce biti krovova pozadi krova svakog
jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno.

V

Lete nad Fruskom Gorom, nad tornjevima, nad djermovima
nekolmovani paorski andjeli bez krila i oreola.
Lete do zvezda i vracaju se sa zvezda lepi, mrtvi i sasavi,
sa ufitiljenim brkovima, u gacama od sest pola.
Lete sa glavom crvenom kao raspuknuta lubenica.
Sa obrazima od licidarskih lutaka i jezikom od koljiva.
Leti Panonija hiljadu puta zaklana i uvek najlepse ziva,
Panonija sto prasta i sto se iz groba seca,
sva od praporaca i dukata sva mnogo srneca i kereca.
Jao, ravnico ! Jao, cesnico ! Jao, vodo i travo !
Jao, sve moje plavo, drveno od krstova i krvavo i pravo !
Jao, zuto od snopova, od mrtvaca, od sunca i od sveca !
I jao, sareno od vina, od violina, od sukanja i cveca !
Ja tebe nozem i hlebom. Ti mene solju i satarom.
Ja tebe nogom i bogom. Ti mene ruzmarinom i materom.
Jednu zob zobali, jednako groba dobili,
Jednako se oplodili i rodili i prodali.
Cetir konja debela u pesmu si uprezala !
Cetir strane sveta u pupak si nam uvezala !
Ej, Vojvodino od placa, od djubreta i od kolaca,
a vere cetir, a peta ciganska, a sesta iz tambure rice !
I svi mi na sramotu lice ! I svi mi na boga lice !

VI

Zaigraj, zavitlaj zemljo, lepoto bosonoga,
nevesto moja najlepsa u dronjcima i placu,
ti sto se molis bogu i ti sto pljujes na boga,
ti sto si dugovala i naplatila racun,
nazdravlje ! Dizi case ! Razbij astale sakom !
Zapevaj preko njiva, neka zabride kosti !
Volim te sto si prosta, sirova, divlja tako,
i tako mnogo luda, volim te, volim, oprosti,
ti, od ponosa i stida, od djundjuva i vaski,
ti, ljuljasko i rako - zut zubat smeh ne skrivaj,
pevaj pijano racki, madjarski, totski, vlaski,
makedonski, bunjevacki i licki preko dalekih njiva !
I tako do smaka sveta, najteza zemljo moja,
sa ukusom muskatla, krvi, hleba i saca !
Od paorske sam lepote, radosti, psovki i znoja.
Razdrlji prsluk i gutaj ! Ja ovu zdravicu placam !

[BackiKicos]

Kroj

Ukrascu tvoju senku, obuci je na sebe i
pokazivati svima. Bices moj nacin odevanja
svega neznog i tajnog. Pa i onda, kad
dotrajes, iskrzanu, izbledelu, necu te sa sebe
skidati. Na meni ces se raspasti.
Jer ti si jedini nacin da pokrijem golotinju
ove detinje duse. I da se vise ne stidim pred
biljem i pred pticama.

Na poderanim mestima zajedno cemo plakati.

Zasivacu te vetrom. Posle cu, znam, pobrkati
moju kozu sa tvojom. Ne znam da li me
shvatas: to nije prozimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je ciscenje nekim. Ljubav je neciji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje mastom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj nacin toplog. Obuci cu te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoce.

[BackiKicos]

Ekspres za sever

Mozda niko nije umeo da te zeli ovako
kao ja nocas.

Tvoje ruke bele kao samoca.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voca.
Tvoj malo sustavi glas.

Sa nosom decackim prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oprostajno pismo padavicara,

i cudno uznemiren toplinom
kao razmazen pas,

putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu jos neslucene predele,
da drvecu pozelim najlepsu laku noc
na svetu,

da se vrtim kao lisce,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.

[BackiKicos]

Bosonoga pesma


1.

Ovo je pesma
za tvoja usta od visanja
i pogled crn.
Zavoli me,
kad jesen duva u pijane mehove.

Ja umem u svakom novembru
da napravim jun.
I nemam obicne srece.
I nemam obicne grehove.

Moja je sreca srneca,
a gresno mi je smesno.
Ako me neko cacne
u ove oci placne,
nije to neutesno:

ja umem od suza da pravim
klikere lepe, prozracne.


2.

Podelicu sa tobom
sva moja sasava zdravlja.
Zavoli moju senku
sto se klati niz dan.

Sutra nas mogu sresti
ponori ili uzglavlja.
Ludo moja, zar ne znas:
divno je nemati plan.

Izidji iz tog detinjstva
kao iz starih patika.
Zavoli moj osmeh, dubok
kao jezerske vode.

Evo, i ja sam se izuo.
Pod vrelim tabanima
rastapa mi se asfalt.

Budi uz mene kad odem.

[BackiKicos]

Razglednica

Mesec je tupom, krivom kamom
posekao jedno vece zuto.

Oprosti,
bio sam skitnica samo,
pa sam u tvoje oci zalut'o.

I cudno nespretno prosuo se:
kao lopta vrelog snega,
nasmejan,
izguzvane kose,
od ptica ranjav,
od cveca pegav.

Oprosti,
uvek moram da odem.
Vetrove zute jesen vec place.
Jezera-oci.
Sto kvase vode
obale obraza za skitacem?

Uvek se biva lep na pocetku.
Pomalo dobar.
Pomalo tuzan.

Uvek se biva na ovom svetu
na kraju tudj,
na kraju ruzan.

I uvek samo sebe imamo
i san pun zelja,
nedorecen.

Mesec je tupom krivom kamom
poseko jedno zuto vece.

[BackiKicos]

Pesma za nas dvoje

Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.
Pijana kisa siba i mlati,
vrbama vetar cupa kosu.

Kuda cu?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
zasto se nismo sreli nikad?

Il je vec bilo?
Trebao korak?
Mozda je sasvim do mene dosla.
Al' ja,
u krcmu svratio gorak,
a ona
ne znajuci - prosla.

Ne znam.
Ceo svet smo obisli
u zudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoisli.

Da, mora da je tako.

[BackiKicos]

Psovke neznosti

Sad shvatam:
nismo dosli zadovoljni ko trave
sto rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.

Mi smo zvezde
sto ludo u mrak se stmoglave
i zbog jednog bljeska ne zale da izgore.

Imamo ruke
dobre
kao pijane laste
da se grlimo plavo i gasimo u letu.

I prisutni smo zbog neba sto mora da izraste
u saksijama oka ponekome u svetu.

Prejeli smo se davno i zubatog i neznog.
Sad svako pruza sape i nova cuda trazi.
A sve je smesno,
i tuzno,
i sve je neizbezno,
i ove istine dobre i ove dobre lazi.

Prejeli smo se,
kazem, i svako ume da sanja,
i svako ume da psuje i ore daljine glavom.

I jednako je u nama i kamenja i granja.
I jednako je u nama i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi isto koliko i ruzni,
stigli smo gde se gmize
i stigli gde se leti.
I znamo sta smo dali,
i znamo sta smo duzni,
i sta smo juce hteli
i sutra sta cemo hteti.

Goreli smo,
al nismo postali pepeo sivi
od kojeg bujaju zita i obale u cvetu.

Uvek smo bili zivi,
pa ipak:
drukcije zivi
od svih ostalih zivih na ovom luckastom svetu.

I najzad:
tako je dobro sto nismo samo trave,
sto talasanja svoja nijednom vetru ne damo,
vec smo zvezde sto sjajem sve nebo okrvave
zeljne da budu sunce makar trenutak samo.

[BackiKicos]

Posmrtni mars klovnova

Kad umrem
bar sam siguran:
niko se nece dovuci da mi pljune u lice.

Svi cete mi odjednom biti prijatelji
i ko zna kakvo izmisliti priznanje.

Potpuno vas razumem:
mrtvi ljudi nisu zlocinci,
nisu gadovi,
nisu ubice.

Smrt je - pomilovanje.

Smrt je najpristojniji nacin da se ode
bez pozdrava,
bez obecanja,
na miru.

Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje
i nesanica pepela u kojoj duse trava vetrove istu.

Odlaskom se znatno dobija:
plakatiraju covekovo ime i prezime po uglovima
na malo finijem papiru
i svako vas cita,
cita,
kao da ste odjednom postali vrlo vazna izlozba
ili premijera u pozoristu.

Ako to mora da bude u nekakvu jesen,
- neka bude.
Zemlja ne menja boje kao trava i vetar.
Zemlja uvek mirise samo na presne ljude
uporno,
metar po metar,

uporno,
grudvu po grudvu,
zemlja je gluvonemo zgrusano vece
sasuseno i tamno kao pokojne lude.
Zemlja je veliki san o pticama krtica
i zvezdama crva
otecen,
i ako sve to bas mora da bude u nekakvu jesen,
- u redu,
neka bude.

Gledacu kako sunce nagriza drvecu ruke
pa su dlanovi lisca ranjavi i krti,
a mostovi tegle na ledjima topli vetar
sto prve kise najavljuje.

I ako vec svi odlaze
po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora,
ucinicu to odjednom,
ne postujuci priglupe i svakodnevne smrti,
nestpljiv da dozivim taj mrak
sto mi se u zenice strmoglavljuje.

I smeskajuci se,
a necu objasniti zasto se smeskam
i sta osecam
dok mi se u raznobojnim klikerima ociju
hiljadu svetlosti menja.

Morate vec jednom shvatiti:
ja samo na sebe podsecam
ovako pijan od snova i proklet od poverenja.

Posle mene slobodno disite
i vi
sa rukama od crepa,
i vi
sa rukama od kolaca.

I prelamajte se u bezbroj nijansi
od crne
do bele,
- nikad me necete stici
jer bio sam drukcija prizma.

Ja sam
ispred nosa svih vrlo postovanih pronalazaca
prvi uspeo da patentiram
pod istim rednim brojem osmeh zanosa
i cinizma.

Ja sam
ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije
prvi isao da onjusim oblake
i prvi se namrsten vratio.

I sad znam
da je mudrije uciniti korak van sebe
nego proci milione kilometara
u svojim grudima.

Inace,
bio sam pomalo vanbracno zaljubljen
u vetrenjace
i stanicne restoracije
i posteno sam,
cini mi se,
platio,
kiriju sto sam ziveo medj ljudima.

Nije mi zao
sto sam ispao naivan
kao dimnjak - sanjalica
koji za zivota ceka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni zhar
put oblaka i ptica.

Ja sam vecito cvetao plavo
i to bez razloga plavo
kao jorgovan
u blatu ispred kasapnica.

Ja sam mislio:
dobro,
razmrskajmo usijane celenke o zid,
mozda ce se iz toga izleci nekakvi dani.

Ja sam mislio:
dobro,
sve grobare na bastovanski kurs,
mozda cemo nauciti
na kosti da kalemimo cvet.

Sad mi zbilja vise nicega nije zao
i necu urlati
ni sliniti u rukav ako sutra neko
ko bude pozvan da nisani
- na mene prstom ne nanisani.

Pljujem ja pomalo na vas,
nadmeni buduci.

Da se nismo ovako prljavi grizli i parili,
da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili
i sanjarili,
voleo bih da vidim na sta bi licio
vas okupani,
puderom posuti,
razmazeni svet.

Kad umrem,
samo ce mi biti zao ptica,
jer sve vreme sam sanjao letove,
pa ono drugo za mene nije imalo
narocitog smisla i znacenja.

A vi se nasmejte
kad spuste u raku velikog klovna
i njegove nerazumljive svetove
umorne od zivotnog segacenja.

I neka sve prodje bez molitvi
i rodoljublja.
Ulicarkama
donji ves od kaludjerickih riza!

Nisam bio ni ikona,
ni vojnik,
ni gradonacelnik u provinciji
kome bone decu vaspitavaju.

Cirkusi su bili moja najveca ljubav
i moj najveci patriotizam,
i radjao sam se kad su ginuli,
a umro kad vaskrsavaju.

Vi mozda shvatate:
bio sam tu
da vam prstom na usni napisem osmeh
i na trepavicama suzu u isti mah.

Bio sam razapeta celicna zica
izmedju bivsih koji sve lepo veruju
i buducih koji u svemu traze trik.

Po meni je igrala
balerina sa amputiranom nogom
i kisobranom u ruci,
i svima vam je zastajao dah.

Kazite hvala sto se nisam prekinuo
i zgrusao vreme u crven krik.

Hocu da cujem taj aplauz
kojim ste dlanove raskrvarili
pod ogromnim satorima neba
naduvenim od ridjih vetrova sto oluju obecavaju.

Jer posteno je,
na kraju krajeva,
razumeti komedijase koji su se zbog vas izmotavali,
iako su mogli da sidju u publiku
i da za svoje pare psuju i obozavaju.

Ako sve to mora da bude u nekakvo prolece,
- neka bude.
Belo od kisa
prolece je tek okrecena fabrika etiketa
na granama ispod kojih idemo.

Zalepite mi usput na celo jedan list
i nista vise,
- ako se razumemo.

Ostalo moze da ostane kao i kad sam disao.
Neka se leprsaju suknje i marame.
Nek neko nekom zariva noz u vrat,
i neko nekom i dalje sapuce: draga.

Neka izgleda kao da sam se vrlo uctivo
i diskretno udaljio
i u slivnike prospite svaki svaki drugi smisao.

U desetoj sam leteo na mesec.
U dvadesetoj sam leteo na grudobrane.
U tridesetoj sam odleteo dovraga.

Na kraju:
ne umivajte me, molim vas.
Maramicom mi pokrite lice
ako vam smeta moja budalasta maska.

I cegrtaljke u sake,
a onda:

orkestar,
molim jedan sasvim tihi jecaj!

Upalite sve ulicne svetiljke i reklame
neka grad izgleda kao arena
pre mog odlaska.

Zar ne primecujete,
gospodo i dame,
da smo u smrti opet nekako samo deca.

Vama ce od naseg poslednjeg kikota
utrnuti rskavica u zglobovima,
a to je,
ustvari,
nasa poslednja naivna sala,
poslednja salva crnog snega
po vasim licima sivim.

I ko zna,
mozda cemo samo svoju prazninu dati na cuvanje
grobovima,
a mi cemo ostati da se cerimo i naricemo
ovde negde u travi,
ovde negde u liscu,
ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno zivi.

[BackiKicos]

Nepovratna pesma


1.

Nikad nemoj da se vracas
ako stvarno u svet kreces.

Nemoj da mi nesto petljas
Nemoj da mi hoces-neces.

Opasno je kao munja,
opasno je kao metak
kad u tebi vecno kunja
i sunja se tvoj pocetak.

Svud se staje.
Svud se moze.
Samo ne u iste koze.


2.

Ne guzvaj se, ne saplici
o sopstveni rep
i trag.

Sta ti znaci staro sunce?
Stare staze?
Stari prag?

To je ono za cim moze
da se pati.
To je ono cemu mozes
srce dati.

Al' ako se ikad vratis,
moras znati:
tu ces stati

I ostati.


3.

Ocima se u svet trci.
Glavom rije mlako vece.
Od reke se covek uci
ka morima da potece.

Od zvezda se covek uci
da zapara nebo sjajem.
I od druma: da se muci
i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija
opasno je kao metak,
kad u tebi vecno klija
i carlija tvoj pocetak.

Nek ti celo zore ore.

Ti za koren nisi stvoren.
Ceo ti je svet otvoren.


4.

Pa daj, budi takvo cudo
sto ne ume nista malo,
vec kad krenes - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.

Ko zna kud ces?
Ko zna zasto?
Ko zna sta te tamo ceka?

Sve su zelje uvek belje
kad namignu iz daleka.

Pa ako se i pozlatis,
il' sve tesko,
gorko platis,
uvek idi samo napred.

Nikad nemoj da se vratis.

[BackiKicos]

Senka


1.

Zbog svega sto smo potajno hteli,
hocu uz mene niz dan da krenes.

Ma bili svetovi crni il beli,
ma bili putevi hladni il vreli,
pokusaj da se ne okrenes.

Znas li koliko zivot traje?
Zar ne razumes,
lepa glavo?

Samo toliko, koliko umes
da gledas i da zmuris pravo.

Hocu da drzis moju ruku.
Da se ne bojis vetra i mraka.
Uspravna i kad kise tuku.

Koliko slaba - isto i jaka.

Hocu uz mene da se svijes,
korake moje da uhvatis,
da se ne zagrcnes kad zvezde pijes
i da ne zelis da se vratis.

Vraca se samo ko nema kuda.

Nase je kuda od bezbroj cuda.
Znas ko te tamo zeljno ceka?

Ti sebe cekas izdaleka.


2.

Rasnjiraj svoju senku i sljusti.
Igraj se,
cak i kad se brines.
Dok jesen po nama shiba i pljushti
hocu da magle sa sveta skines.

Ja nemam staze koje se maze.
Ja nemam cak ni putokaze.
Hocu da sa mnom vecito plamtis.

U toj buducnosti dalekoj nekoj
mi smo vec bili.
Zar ne pamtis?

Znas li koliko zivot traje?
Zar ne razumes,
lepa glavo?
Samo toliko koliko umes
da gledas i da zmuris pravo.

[BackiKicos]

Romansa na zavrsetku

To je zalosna prica:

jedna bogorodica sa oreolom od cica
rodila me je,
kazu,
na poklon ovom svetu.

A ja sam odbio da budem bog
i ostao sam najobicnija ptica
i to:
ptica u vecnom pubertetu.

Da,
to je vrlo zalosna prica.
Majku sam sramno degradirao.
A neprijatno je svima kad bogovi promase,
jer kazu:
retko se rode.

Ja sam umesto svega
rumenim kljunom nesto leprsavo otsvirao
i kad je bilo najsmesnije
morao sam da odem.

Imao sam nekoliko zelja
opasnih kao oksigenske boce.
Zavisilo je samo od nerava
da li cu ih na vreme odvrnuti
ili cu namerno kasniti.

I pretio sam javno
kako nameravam
da odrzim jedan veliki proces
na kojem cu sve objasniti.

Imao sam nekoliko zelja
zbog kojih sam mnogo stosta izgubio
i nisam urlao ni slinio u rukav
sto sam u njima na kraju nasao samo smece.

Lupao sam se od obale do obale,
pa nista,
- bar sam se do krvi naljubio
pustajuci drugom da unapredjuje ili potkrada
moje zivotno preduzece.

Odacu vam tajnu:
secam se male neprijatnosti o martu.
Vetrovi su se poslednje noci
lepljivo parili medju granjem.

A zvezde su bile matore neudate vrane
zgranute i crvene od stida
skamenjene u letu.

Hajde,
prilozite suzu i novcic
za spomenike onima
koji se nisu razumeli u geografsku kartu
i verovali u ko zna cije suludo obecanje
da ce jednoga dana biti daleko vise sunca
u blatu nego u suncokretu.

Hajde,
svako od vas ko ne ume da prasta,
svako ko nosi eksere secanja
u tabanima do smrti,
neka se skupi, pa potkovani prodjite zajedno
preko grobova i basta
rame uz rame
poduprti,

i pronadjite reku priglupu od dobrote
koja je iscasila svoj tok
i popljuvala penom obale stare i krastave.

Dosta ste trpeli midere
za ispravljanje kicmenog stuba.

Hajde vec jednom pogresite korak
kad sviraju nase i vase marseve,

i rasirite okrvavljene carsave i zastave
i odljuljajte se kroz ovo malo preostale mladosti
sa epoletima zuba.

Otisao sam,
eto,
a vi oprostite za jedan mali zeleni san
natrunjen mnostvom zubatih zvezdanih mrva.

Bio sam cadjavo inje
iznad proklijalih oranica
i samo sam se u zelje sareno razumeo.

Pod zavojima ove rasanjene svakidasnjice
sacuvao sam dva oka -
cas dve vrtoglave blistave ravnice,

cas dva papirica neba
ovlas zalepljena pljuvackom ispod obrva.

Drukcije nisam umeo.
I izvinite, molim vas sto nisam umeo.

[Emilija]

Čarolija

Nekome zabranjuju zvezde.
Nekome krila.
I laste.

Ja ne zabranjujem ništa.
Sme se sve što se ne sme.

Samo jedno te molim:
pokušaj da ne rasteš
ni mrvu,
svima za inat,
do kraja ove pesme.

U toj se pesmi živi
slobodno,
lepo
i ludo.

Možes da izmišljaš.
Maštaš.
Da radiš sve naopako.

U njoj i najveće čudo
prestaje da bude čudo,
jer sve što poželiš
kada zažmuriš
- ostaje zauvek tako.

Isturi hrabro i divno
prkose detinjaste
i laži sebe samog.
Sme se sve što se ne sme.

I sme se više od svega!

Jedino nemoj da rasteš
za inat i tebi i meni
do kraja ove pesme.

I svaki put kad` te slome,
pa moraš nov san da stvaraš,
ne sanjaj ga u mraku.
Dotrči bliže zori.
Na pragu ove pesme
tako se divno bori
i kad` namigneš samo
i osmehneš se polako.

Izbroj u sebi do deset
i to u večnost pretvori.
I sve što žmureći smisliš
ostaće zauvek tako.

[Emilija]

Joca

"Jesi l' čuo da će sutra padati dinari s neba?"
"Nisam."
"A jel' veruješ da ima 'tica što donosi kolače?"
"Ne verujem."
"Jesi l' čuo da ima negde da je stalno leto?"
"Nisam."
"A jel veruješ da u radiju žive mali ljudi?"
"Ne verujem."
"Marš odavde iz našeg sokaka kad ne umeš da sanjaš.
Da te pokrljam napola - ko 'lebac. Eto!"

[Emilija]

Kad bi jastuci progovorili

Kad bi jastuci progovorili
o tome šta neko sanja i krije,
kad bi zaista progovorili
o tome šta neko radi kradom,
o devojčici,
na primer,
što imitira starije
i nešto spletkari… spletkari,
sva izbrljana pomadom,
ili o dečaku,
na primer,
što se tupim žiletom brije,
kao: kuburi čovek s bradom,
i sve ostalo kad bi progovorili
o tebi
i o meni,
bilo bi da se plače
i smeje,
i da se pocrveni.
Srećom,
jastuci ništa ne govore.
Čuvaju milion tajni
u mekoj belini perja.
Oni su kao ladje,
velike bele ladje
što plove u nemoguće,
u snove,
u bezmerja.
Uveče te odvedu.
U zoru te dovedu.
I niko ne primeti ništa.
Umiješ san sa oka
i sve je opet u redu.

[Emilija]

Kad sam bio veliki

Kad sam ja bio veliki,
baš sam pravio mnoga čuda!
Peo sam se,
na primer,
na razna brdovita brda
i - svuda!
Istukao sam jednog divljeg lava
- bez pruta.
Bio sam na Mesecu dva puta,
a možda i tri puta.
Posle sam i na južni pol plovio.
Tu sam durbinom kita primetio.
Nije ni trepnuo
- a već sam ga ulovio!
Ostalim sam kitovima zapretio.
Kad sam ja bio veliki,
tata je morao svaki dan da se umiva.
Pobedio sam jednog gusara.
Pobedio sam jednog diva!
Pobedio sam... jos jednog diva!
I svaki div je plak'o.
I sve tako...
Kad sam ja bio veliki,
mogao sam celu ulicu da istučem.
Mogao sam sa kuće krov da skinem.
Mogao sam svakog kera za uho da povučem.
Mogao sam slona za surlu da uštinem.
A možda: i dva slona da uštinem!
Kad sam ja bio veliki,
niko nije smeo da me po mleko šalje!
Kad sam ja bio veliki...
Kad sam ja bio veliki...
E - ne znam dalje.

[Emilija]

Kako se sanja

Treba nešto da se usni
Ali kako?
Treba da se usni tako
da ne bude baš ovako i onako,
već da bude i ovako i onako.
Ako treba da se usni,
onda - tako.
Kad kraičak levog oka sjaj zalije,
kad kraičak desnog oka bol zalije,
kad kraičak desnog uha dah zalije,
kad kraičak desnog uha smeh zalije,
ne pitaj se ni: šta li je,
ni: čemu je,
ni: da li je?


Uzmi malo sna u šaku
i protrljaj oči svoje.
I odjednom znaćeš: to je.


Koje?
Moje ili tvoje?
Ne benavi, svete plavi,
ko da moje nije tvoje,
ko da tvoje nije moje.

[Emilija]

Lažljiva pesma

Kažem: mesec.
I gle - mesec!
Kažem: trava.
Stvarno - trava!
Eto zašto meni seva
ova moja smesna glava,
ova moja glava leva
što jedino zna da sneva.
A šta hoće glava luda?
Traži laži.
Taži čuda.
Namigne mi mojim okom.
Usnom mi se mojom smeška.
Pa sve živo ispretura
i vrti se ko vrteška.
Kaže: sunce nije sunce,
nit se nebo nad njim plavi.
Kaže: hoću nešto lepše
tu u tebi da se javi.
Smisliću ti nove ptice.
Nove snove.
Nova mora.
Hoću ono čega nema.
Neću ovo što se mora.
I zaista - ljudi bolji.
I zaista - mekši dlan.
Sve su plave oči plavlje.
Svaki dan je belji dan.
I zbilja mi lepše tako
lažljivo i naopako.
U kosi se mesto žvrka
raznobojne zvezde roje.
U krošnjama neke boje,
lažne,
ali lepše stoje.
I odjednom sve je pravo
i sve moje,
samo moje.
Stvari koje ne postoje
odjedanput - sve postoje.
Odjedanput: bordo mesec.
Odjedanput: plava trava.
Ljubičasto neko lišće
zelen vidik zavejava.
A meni se samo smeška
mojom usnom moja glava,
namigne mi mojim okom
i dalje se izmotava.
Sada mogu sve što hoću,
jer na mene dani liče.
Samo šmrknem - stane reka.
Samo trepnem - šuma niče.
Krov il' oblak rukom skinem.
Noć il' maglu skupim šakom.
Zato lažem kako zinem
i stvarno mi lepše tako.
Pa i ova leva glava,
četvrtasta - ko od panja,
i ona mi triput draža
kad izmišlja i kad sanja.

[Emilija]

Šta je najveće

Nebo je nešto beskrajno,
duboko i široko,
pa ipak,
kao od šale,
stane u svako oko.
Jer oko je veće,
i veće,
i najveće od svega.
Veće od grada.
Od brega.
I veće od moga tate.
U njemu može da živi
neznanih svetova bezbroj.
U njega ptice dolete.
U njega putevi svrate.
U njega uplove brodovi.
Dogegaju se kuće i trgovi.
U njega dojure autobusi
i dotrče svi moji drugovi.
Jer nebo je kao sva mora.
I još jedanput toliko.
Njega nikada nije
propešačio niko,
ni oplovio niko,
ni obleteo niko.
Jedino ako mama
u moje oko došeta,
tad nema mesta za nebo,
za ptice,
za mora široka,
jer mama je veća od neba
i veća od celoga sveta.
I veća od oba oka.

[...GRACIJA...]

...STRANICA IZ DNEVNIKA



Ništa neću da joj kažem
jer neću.
Ona je jedna neozbiljna
najobičnija balavica.

Mi stariji,
mi iz osmog razreda,
stavimo ruke u džepove
i zviždućemo kroz zube.

Baš nas briga za te devojčice.

Ništa neću da joj kažem
jer neću.
Ali ako pogleda nekog drugog,
postaću najgori đak u školi.


... ...

[BackiKicos]

...bas ste mi ulepsale vece...
......

[Emilija]

Izbroj u sebi do deset
i to u večnost pretvori.
I sve što žmureći smisliš
ostaće zauvek tako.


.....samo zažmuri.....

[...GRACIJA...]

...ZBIR GLUPOSTI

Prva glupost: nisam učio.
Druga glupost: otišao sam u školu.
Treća glupost: podigao sam ruku.
Četvrta glupost: rekao sam glupost. ...


********************

...Vidiš breze
pomisliš na čeze,
pamtiš čeze
setiš se lepeze
tamnog oka
prozirne princeze,
što ti iza
zaborava reze
slanom suzom
zavičaja veze
zlatne tuge
i srebrne jeze.

[...GRACIJA...]

...bas ste mi ulepsale vece...
......

...sve za tebe,draga...




...da si smesta izmilela iz tog jendeka,jes' čula ......

[BackiKicos]

Epilog


LII

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros
kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros
ponovo ti se vracam.

Hiljadu puta od jutros
ja se ponovo plasim
za tebe,
izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe,
podeljenu kao plakat
ko zna kakvim ljudima.

Da li sam jos uvek ona mera
po kojoj znas ko te boli?
Po kojoj znas koliko su pred tobom
svi drugi bili goli?

Ona mera po kojoj znas ko te otima,
a ko placa?

Da li sam jos uvek
medju svim tvojim zivotima
onaj komadic najcistijeg oblaka u grudima,
i najkrvavijeg saca?

[BackiKicos]

Bolest

Volim te kao svezi beli zalogaj seljackog znoja
i truda
i dana jesenjih na crnoj popucaloj ravnici.
Proci ce proljece kao san razbarusen i cudan
sto lici crvenoj ptici.

Doletece i odleteti danas sva cvetanja.
Bicemo i meki i okoreli, i u radost i u setu
cemo zaroniti.
Izgazicu tvrdim usnama tvoja ramena detinja,
a zvezde ce zvoniti ... zvoniti ...

Ima u nama prostranstvo za koje ne znamo.
Izgubicemo se u njemu i opet dohvatiti.
Ima u nama srce, u krpe smeha i placa vezano.
Kako cemo se iz sebe vratiti?

Proci ce proleca ... Ona nose trave i cvrkutanja.
Ona nose mir od kog se ruke jeze.
Mir. Samo malo mira, malo kisa, saputanja,
tamo gde se nebo za njive zakiva i veze.

Mir radi buducih nemira, radi ludovanja,
na uzglavlju od tvojih toplih detinjih saka,
pa da dugo zvezdama masem i odzvanjam
prepun kikota i cvetnih naramaka.

Volim te. Eto. A nebo je u prolece plavo
kao nesto cega se nikad setiti necu.
Nista ... Samo crvene ptice nad glavom
uzlecu.


...laku noc zelim...
...kicos...